Nije lako upakovati u kratak tekst svu tu energiju i odlučnost dece da, spašavajući svoju školu, spase i svoj život.
U zemlji raspolućenoj na svetlost i mrak, težeći vrednostima koje na dnevnom nivou gaze i uništavaju raspušteni kriminalci koji vrebaju iz šatora u parku koji je nekada pripadao deci, odvažila se brigada najboljih, najperspektivnijih, nagradjivanih odlikaša, odvažila se da trči maraton, svesna njegove težine, ali hrabro, odlučno, nepokolebljivo.
Cilj je bio dalek i teško dostižan, iako nestvarno jednostavan.
Deca su se spremila da trče da dodju u svoju školu, onu koju su upisala, sa profesorima koji su se u nju ugradili, osobom koja je vodi bez pretnji, kazni, koja brine i kvalitetu njihovog obrazovanja.
Potrčali su da otvore vrata, da uklone besne pse koji ih čuvaju. Potrčali su da pokažu svojim roditeljima da vredi trčati, da bolji dani neće doći bez truda i muke.
Pomalo nerado, neki čak i sa užasom, ispratiše decu na dug put.
Oni optimističniji krenuše uz njih, držeći se po strani, da pomognu ako negde zapne.
Pesimustični odlučiše da budu publika, sa čuvenim odomaćenim pravom na kritiku iz pasive.
Neki ljudi bez lica šapnuše svojoj deci da se ne priključuju maratoncima, da gledaju svoja dečija posla.
Nemaju šta oni da misle, dok su pod njihovim krovom.
Potrajala je trka. Padalo se, ustajalo, smrzavalo, razboljevalo, ali snage nije ponestalo.
Sve do dana kada je publika umesto navijanja i bodrenja počela da negoduje i zviždi.
Predugo traje.
Suviše se izašlo iz rutine.
Ne može više da se trči, mora i da se uči, makar i gluposti, ali da se uči.
Pa šta ako se nauči pogrešno, ništa što privatni časovi ne mogu da poprave.
Papir ljudi, treba papir dobiti, da se ide dalje!
Obustavljaj tu trku razularenih maloletnika, mora red da se zna!
Iz mase su dopirale osude, zahtevi da se trka prekine, uvrede na račun već premorenih maratonaca, još gore na adresu takodje izmorenih pomagača.
Cilj više nije bio važan.
Samo da maraton prestane.
Publici više nije bilo važno gde će se ta deca umornih nogu i praznih srca vratiti.
A tamo pozadi, na startu koji ih čeka (Bože,naopako!), od škole za koju su se borili nisu ostali ni zidovi.
Prekinuta trka značila je povratak u bele šatore, znalački kreirane da jednu generaciju smeste u moderne torove.
Aplauz zadovoljne publike nije izostao, nekako im je kontrola u toru bila draža od krila koja su maratonce čekala na cilju.
Da, tamo ih je čekala sloboda.
Tužno je što im oni koji su trebali da im budu najjači vetar u ledja nisu dozvolili da je dosegnu.
Za sve nas propale maratonce pognute glave, sa očima koje vide samo sopstvene istrošene noge.
Eto gde smo mi, roditelji.
Na večitom startu.
Nego, shvatili ste da ovu decu ništa neće zaustaviti?
Eto njih opet uskoro, samo gledajte!
Autor teksta – Prosveta Srbije